Foto: tvaraj2inspirations.files.wordpress.com
Vođa. Jedan veliki alfa mužjak uveliko je u kavezu.
Ne puštaju ga.
Stavljaju mu na teret upade i prepade po slovenskim i bosanskim pašnjacima i torovima sa čoporom.
Nastala je pometnja u jazbini, međ` čoporom.
Uplašili se podanici, s kojima je išao od sela do sela, od pašnjaka do pašnjaka. Uplašili se vukovi, uplašile se vučice, uplašili se vučići.
Shvatili da nema druge ili se menjati, ili sa vođom u kavez.
Traže način da izglade ono gde su pogrešili.
Shvataju da nema druge, no kao što se dlaka menja, moraju i oni uneti promene unutar čopora.
Izdvojiše se pojedini i povedoše nekolicinu. I tako nasta još jedan čopor.
Novi čopor je krenuo posve drugačije, mirno, pomalo povučeno, kao sramežljivo.
Znali su da moraju svoju vučju krv da drže pod kontrolom, i zadovolje se ishranom na mrcilištima, koja su im novi gospodari odredili u zamenu za slobodu.
Nema više slobodne volje, nema više delovanja protiv volje gospodara.
Moraju prihvatiti i uvete gospodara, te južni deo rezervata prepustiti drugom čoporu, krvoločnijem i opasnijem čak i po gospodara.
Jer gospodari smatraju – ako obezbede tom krvoločnom čoporu deo rezervata, deo teritorije, samim tim će spasiti svoje, s’ pedigreom, stado.
Neće više taj opasni čopor prevaljivati jaruge i planine dolazeći do njihovih torova. Nadaju se da će se zadovoljiti sa ovcama u svom okruženju.
A ne da dolaze kod njih i stvaraju pometnju.
Ovce su zadovoljno skakutale livadom.
Blejale, treptale kapcima i dugim trepavicama.
Paslo se što se pasti moglo.
Sve manje, zbog globalne suše, i njima je bilo raspoloživih pašnjaka i dobre ispaše.
Privlačili su se malo po malo vučjem čoporu.
Morale su. Glad tera u rizike.
Dok je s druge strane vučjem čoporu dosadilo da sa mrcilišta, koje mu je gospodar namestio, glođe bajato crvljivo meso i koske.
S obronka su posmatrali ovce koje su im svakim danom bivale sve bliže.
Slušaju ih kako bleje.
Vukovima se sve više pljuvačka slivala niz očnjake.
Sva lepljiva kao slina razvlačila se po čeljustima. Oblizivali su njuške.
Žele sveže meso.
Žele akciju.
Pa ipak su oni vukovi.
Rođeni da love, da čekaju u zasedi, namame stado bliže sebi i onda jurnu međ` polusvesno stado ovaca.
Zato im vučja krv i struji žilama.
Odlučiše.
Mora neko iz čopora navući na sebe staru janjeću kožu i staviti zvono, okačiti o vrat.
Uleteti međ` ovce u stado i povesti ih ka zasedi, ka jazbini gde ih čeka ostatak čopora.
I bi tako.
Iskusni jedan vučko na sebe je navukao janjeću staru kožu, okačio zvono, lagano se privukao stadu, oponašajući blejanje, koliko je uspevao kao vuk, i krenuo u razradu plana vučjeg čopora.
A ovce?
Ovce k`o ovce!
Krenule za zvonom.
Bleje, pasu i trepću.
Ne shvataju da je to vuk u janjećem ruhu.
Idu ka zamci koja im je pripremljena, svojevoljno, ne shvatajući. Blejeći.
Jedino se malo uzbude kada, pod okriljem noći, čuju tupo režanje i metež po pašnjaku. I izjutra, kada shvate da jedna ovca nedostaje.
Ali dalje – trepću.
Pasu.
I idu za zvukom zvona.
